Ja imam DVA života – ‘La Vie est un miracle!’

Prvi prolećni dani u Parizu… Svakodnevno izlazim u šetnju mojom ulicom koja preseca Jelisejska polja (Champs-Élysées) prolazeći pored mnoštva braserija. Lepe su one, daju poseban ukus Parizu i kao opijum deluju na ljude čineći da oni budu opušteni i zadovoljni. Na mene ne. Samo mi smetaju dok prolazim trotoarom.

I ova priča bi išla tom ulicom dalje sve dok pogledom ne dohvatim Ajfelovu kulu (Tour Eiffel) , da mi se nije desilo nešto što će mi promeniti život zauvek. Neko je odlučio da krenemo na krstarenje brodom. Obradovao sam se (kao kad se vozim liftom) željno očekujući svaki naredni dan. Svejedno mi je bilo da li je rečno ili morsko krstarenje. Razumećete, sve se svodi na brodski luksuz i tek poneki kratkotrajni izlazak na kopno.

Potpuno sam se prepustio čarima krstarenja. Sad da me pitate gde smo sve bili, nemam pojma. Ipak poslednju destinaciju sam zauvek zapamtio. Izašli smo sa broda i krenuli na večeru. Video sam ogromnu statuu nekog golog čoveka sa golubom i mačem u ruci. Kasnije sam saznao da mu je ime Pobednik

Čim sam kročio na kopno, odmah sam se rastrčao znajući da kasnije na brodu to neću moći. Da izvinite, tražio sam gde da se olakšam. Valjda je takvo moje slobodnije ponašanje prvuklo pažnju lokalnih mangupa koji su istog sekunda stvorili oko mene. Pokušao sam nešto da kažem na svom jeziku, ali bilo je kasno. Nisu me razumeli ili nisu hteli da me razumeju. Napali su me i za nekoliko sekundi sam potpuno izgubio svest.

Drugi deo priče vam prepričavam kako su ga moje gazde videle pošto se ja ne sećam. Zovem se Babu (Babbue). Pripadam porodici Bedlington terijera. Kažu da me je pet zapuštenih i prljavih lokalaca iz porodice Dodž (ta porodica živi samo tamo) bukvalno pretvorila u froncle za samo pola minuta. Brutalno, kao u Oktagonu (da ne kažem Pentagonu). Gazde su pokupile moje “ostatke” i sluđeni tražili pomoć od bilo koga. Sve ih je napustilo tada, sem sreće. Sreće u nesreći.

Neki dobar čovek je, videvši moje gazde i mene, pozvao taksi i uputio ga da nas vozi na Kliniku za male životinje. Kasnije smo ostali u kontaktu, pa znam i da se nalazi u Srbiji, Beogradu, tačnije Novom Beogradu i da se Klinika zove Pet Vet Care. Tako sam i saznao dokle smo krstarili.

Malo nade je ostalo u mojim gazdama da ću se vratiti sa njima kući u Pariz. Ipak, neočekivani obrt, predivna, stručna i savremena pomoć koju sam dobio na Klinici Pet Vet Care, učinila je da me ponovo sastave iz “delova” i da posle 15 dana provedenih u Beogradu, krenem put Kapije Pobednika (Arc de Triomphe).

I dok tako šetam ponovo svojom ulicom, razmišljam o Pobedniku u Beogradu.
I taj Pobednik sam ja. I moja je Kapija u Parizu. I neka mačke imaju devet, ja imam DVA života.
Hvala Vam moji prijatelji Beograđani. Hvala Vam Pet Vet Care na drugom životu.