Postoji nekoliko dobrih razloga:
Vremenom, kako kuje stare, postaju prijemčivije za oboljenja vezana za infekciju materice. Ovde moramo da naglasimo da činjenica da se kuja kotila nema značaja da li će se oboljenje pojaviti ili ne. Jedini siguran način rešavanja ovog problema je hiruška intervencija, što kod starije jedinke nosi određeni stepen rizika. Mnoge kuje nakon “teranja” dobijaju lažnu trudnoću, što se sa godinama komplikuje, javljaju se problemi sa mlečnim žlezdama (tumori mlečnih žlezda) i opet se cela situacija može rešiti samo sterilizacijom.
Problemi vezani za tumore mlečne žlezde mogu se svesti na minimum ako se jedinka steriliše u ranom periodu života.
Sterilizacija ili ovario-histerektomija, znači totalno uklanjanje jajnika i materice. Kuju dovedete u jutarnjim satima kod nas na kliniku (što podrazumeva da ste joj prethodno, po preporuci, uskratili hranu i vodu) i obično dolazite po nju u večernjim satima kada se prva faza buđenja iz anestezije završila.
Kuja obično može da ode samostalno kada dođete po nju. Biće verovatno malo pospana te večeri ili sutradan, mada je to individualno. Iste večeri većina može normalno da jede i pije. Šetnja je u narednim danima ograničena , na povocu i treba ih sprečiti da skaču i igraju se sa drugim psima. Konci se skidaju u proseku nakon deset dana. Za to vreme dok ima konce treba je sprečiti da liže ranu, jer to samo produžava period zarastanja.
Najbolje vreme je pre prvog teranja ili tri meseca nakon teranja. Kuje koje su imale štence mogu se sterilisati kada prestanu da doje i povuče im se mleko iz mlečnih žlezda.
Zahvaljujući modernoj anesteziji i neprekidnom monitoring nasih pacijenata, rizik je sveden na minimum. Promene u ponašanju posle sterilizacije veoma su retke, čak se stepen agresivnosti smanjuje kod jedinki kod kojih je ona bila izražena.Kod nekih jedinki se u starijem dobu javljaju problemi sa zadržavanjem mokraće. Najveći procenat reaguje dobro na terapiju inkontinencije. Kod većine kuja treba obratiti pažnju na ishranu, jer su podložnije gojenju. Zato ćemo vam rado pomoći u određivanju adekvatnog režima ishrane i praćenja telesne težine vaše kuje.
Halitozis (neprijatan zadah) obično potiče od naslaga plaka (meke naslage) na zubima. Prisustvo neprijatnog mirisa je vezano za naslage plaka i kamenca (mineralizovane meke naslage), što definitivno vodi ka oboljenjima gingive (periodontalno oboljenje). Neprijatan zadah se može javiti i u drugim slučajevima (strano telo zabodeno negde u mekom tkivu usne šupljine, prisustvo tumorozne izrasline, problemi sa varenjem i dr.)
Obično dugo ništa ne primećujete. Redovne kontrole sa vaše strane i pregled veterinara, mogu na vreme sprečiti problem ili ga rešiti u začetku. Ono što Vi možete zapaziti je:
• Neprijatan zadah
• Naslage plaka i kamenca
• Crvenilo desni
• Polomljen zub
• Iscedak iz nosa
• Balavljenje
• Odbijanje hrane
• Otok na licu
• Otok u usnoj šupljini
Apsolutno ne! Naši ljubimci ne pokazuju bolnost na isti način kao mi. U početku je promene u ponašanju teško primetiti. Hrana predstavlja veliki stimulans, tako da se bol može dugo tolerisati, mesecima i godinama. Promene su uglavnom jako uznapredovale, kada Vaš ljubimac dođe u situaciju da odbija hranu.
Klasično pranje zuba je jedini način da sprečite stvaranje naslaga plaka i kamenca na zubima. Postoje alternative u vidu enzimskih pasta, gelova, tečnosti, ali ni jedno od ovih sredstava neće u potpunosti održavati higijenu usne šupljine na zadovoljavajućem nivou. Ista situacija je i sa raznim poslasticama, žvakalicama, specijalizovanom hranom, koja bi trebala da čisti zube.
S obzirom da se sve stomatološke intervencije obavljaju u optšoj anesteziji, ne postoji drugi način da se one obave. Većina ovih intervencija bi bila bolna i jako stresna za Vašeg ljubimca, ako bi se radila na svesnoj životinji. Rizik uvođenja u opštu anesteziju se svodi na minimum, deteljnim kliničkim pregledom, dodatnim diagnostičkim ispitivanjem (analiza krvi, urina..), koriščenjem primerene anestezije za određenu intervenciju i pacijenta.
Veći deo strukture zuba leži ispod desni, skriven od pogleda i nemoguće je predpostaviti da li postoje patološke promene na korenu, alveoli ili kosti gornje ili donje vilice. Za određene zahvate je neophodno uraditi rengenske snimke (punjenje kanala korena, vađenje zuba kod mačaka, izrasline na sluzokoži, vađenje zuba koji nije izrastao) da bi bili sigurni da je intervencija uspešno obavljena. Stomatološki rengenski snimci nam omogućavaju bolje planiranje intervencije, štede vreme i smanjuju potencijalni rizik od komplikacija.
Životinje bez vlasnika takođe imaju bolesne zube, kao što imaju i druge zdravsvene probleme. Te jedinke ne viđamo svakodnevno, a i njihov prosečan životni vek je mnogo kraći od naših kućnih ljubimaca, te su i problemi u usnoj šupljini sigurno manje zastupljeni. Na ovim prostorima nije rađena studija vezana za ovu problematiku , koja bi to mogla da potkrepi, ali su to iskustva zemalja gde su ovakava ispitivanja urađena.
Štenci se prvi put vakcinišu u starosti od 45 dana, drugi put 30 dana posle prvog puta i treći put 45 dana posle trećeg puta. Imunitet nastaje 7-15 dana posle vakcinacije i u tom periodu psi moraju biti izolovani. Potpuni imunitet se stiče 15 dana nakon treće vakcinacije. Revakcinacija se vrši jednom godišnje.
Mačke treba vakcinisati u starosti od 9 do 12 nedelja. Sledeća vakcinacija može biti potrebna kada mače napuni 16 nedelja, zavisno od mačke i saveta vašeg veterinara. Mače mora biti držano u izolaciji 15 dana posle poslednje inekcije i ne zaboravite da odrasle mačke morate revakcinisati jednom godišnje, kako bi njihov imunitet ostao snažan.
Psi
• Distemper virus – štenećak
• Zarazna upala jetre
• Parvoviroza pasa, tzv. mačja kuga
• Leptospiroza
Mačke
• Trovalentna vakcina protiv panleukopenije mačaka, zaraznog rinotraheitisa i kalci virusne infekcije mačaka
• Vakcina protiv mačije leukemije
• Vakcina protiv besnila
Štenećak je veoma zarazna bolest, sa visokom stopom smrtnosti. Bolest se javlja u više formi, a sekundarne komplikacije i infekcije znatno otežavaju tok bolesti. Vakcinacija protiv štenećaka obavezna je za sve uzraste pasa.
Zarazna upala jetre – takođe veoma zarazna bolest, praćena teškim simptomima poput krvavog proliva, povraćanja i otečenog stomaka. U kasnijem stadijumu bolesti karakteristično je zamućenje jednog oka takozvano, plavo oko.
Parvoviroza pasa – je oboljenje koje je poznato kao „mačija kuga“, iako nema nikakve veze sa mačkama niti je mačke prenose. Veoma smrtonosna bolest, sa simptomima krvavog proliva i povraćanja, teške dehidratacije i sekundarnih bakterijskih infekcija. Može biti i u tzv. miokardiopatičnoj formi koja najčešće završava smrtnim ishodom.
Besnilo je najznačajnija zoonoza , tj. bolest zajednička za ljude i životinje. Psi se obavezno vakcinišu protiv besnila, ali dokazano je da je češća kod mačaka, jer one imaju širi radijus kretanja i manje su pod kontrolom vlasnika. Preporučuje se vakcinacija pasa protiv besnila posebno ako žive u prigradskim područijima i selima.
Panleukopenija mačaka je bolest u narodu poznata kao mačićak, vrlo opasna i jako zarazna bolest, sa simptomima povraćanja, proliva, dehidratacije i smrtnošću od čak 80% posebno kod jako mladih i starih mačaka.
Virusni rinotraheitis (herpes virus) i Kalci virusna infekcija su virusne infekcije gornjih disajnih puteva. Posebno su osetljive mlade mačke, a bolest se manifestuje simptomima poput šmrcanja, kijanja, iscedkom iz nosa i očiju, gubitkom apetita i visokom temperaturom. Još dugo nakon ozdravljenja životinja je prenosilac bolesti.
Mačija leukemija je ozbiljna bolest koja se manifestuje stvaranjem tumorskih tvorevina na različitim organima i slabljenjem imunog sistema životinje. Prenosi se kontaktom sa zaraženom životinjom, ali i sa majke na potomstvo. Virus ima dug period inkubacije i bolest se može pojaviti i tek nekoliko godina nakon infekcije. Pre vakcinacije mora se proveriti da li je mačka došla u kontakt sa virusom, odnosno da li je zaražena, pa je preporučljivo testirati je na FeLV i FIV virus.
Besnilo je najznačajnija zoonoza , tj. bolest zajednička za ljude i životinje. Psi se obavezno vakcinišu protiv besnila, ali dokazano je da je češća kod mačaka, jer one imaju širi radijus kretanja i manje su pod kontrolom vlasnika. Preporučuje se vakcinacija mačaka protiv besnila posebno ako žive u prigradskim područijima i selima.